Modesto Urošević
Na isti način kako je 1054. godine došlo
do podele hrišćana na rimokatolike i pravoslavce, tako je i Manifest
komunističke partije Marksa i Engelsa 1848. godine razdelio levicu na
dva nepomirljiva tabora: socijaldemokrate i komuniste. Svaka strana je
krenula svojim istorijskim razvojem. Komunisti u borbu protiv
buržoazije, socijaldemokrate na izbore sa buržoazijom, prvo kao
nekorisne galamdžije, a posle kao neophodni faktor održanja kapitalizma.
Samo sedamdeset godina nakon Manifesta u
carevini Rusiji, na vlast dolaze komunisti, sovjeti, zavodeći pri tom
društvene reforme bez presedana za ondašnji svet. Sprovode se drastične
socijalne reforme uvođenjem besplatne zdravstvene zaštite, sistema
opšteg, obaveznog, penzionog osiguranja za sve zaposlene, besplatnog
školstva na svim nivoima, sprovodi se program masovnog opismenjavanja
stanovništva…
Ali ni ekonomske reforme nisu manje
revolucionarne: zakonom se ukida kmetstvo i zabranjuje robovski rad (bez
novčane naknade) i rad dece, sprovodi se nacionalizacija finansijskog,
industrijskog i poljoprivrednog sektora u cilju likvidacije
eksploatacije radničke klase, sprovodi se, prvi put u istoriji, planska
industrijalizacija čitave zemlje, uvodi se osmočasovno radno vreme…
Političke reforme su promenile lice
evropskog kontinenta: proklamovano pravo na samopredeljenje naroda
iskoristili Finci, Estonci, Letonci, Litvanci i Poljaci, u isti rang sa
Rusima dovode se neslovenski starosedelački narodi Sibira, ruskog
Dalekog istoka, Centralne Azije i Istočne Evrope, uvodi se opšte pravo
glasa bez polne, rasne, nacionalne, verske ili diskriminacije po imovnom
stanju, jednakost polova u bračnoj zajednici se uređuje zakonski,
verske zajednice se odeljuju od države po ugledu na Francusku
revoluciju, i zabranjuje se političko organizovanje po verskoj osnovi.
Ovakve
promene bacile su ogromnu, za tadašnji liberalno-kapitalistički Zapad,
tamnu senku nad evropskim kontinentom i stvorile veliku zabrinutost od
širenja ”opasnih” reformi. Zato je bilo neophodno hitno delati.
Sovjetska Rusija je napadnuta. U istom stroju, odjednom su se našli
dojučerašnji, neprijatelji Britanci, Nemci, Italijani, Japanci,
Amerikanci… Kako se nacionalizam, kada su u pitanju ”viši interesi”
(održanje kapitalizma), brzo baci u stranu i vadi iz naftalina opet u
istom cilju!? Ali je velika koalicija izgubila.
U promenjenim istorijskim okolnostima
moralo se nešto uraditi. Buržoazija grozničavo traži političku snagu
koja će ekonomske i socijalne zahteve radnika pretočiti u realnost, ali
da pri tome ne ugroze poredak, jer su štrajkovi i ustanci nezadovoljnih
radnika počeli munjevito da se umnožavaju na Zapadu. Deo evropske
buržoazije bira fašiste, kao svoju snagu, a njihov izbor nam je doneo
svetski rat. Nordijske elite, međutim, biraju socijaldemokratiju. I
zaista, dok je Evropa u plamenu, Švedska, prvak u socijaldemokratiji,
malo po malo, uvodi reforme koje su u stvari potpuno deformisane.
Eksperiment je kao rezultat dao tzv.
državu blagostanja ili socijalnu državu. Ona stoji nasuprot
socijalističkoj državi i kao pojam i kao praksa. Uskoro, čitava zapadna
Evropa nakon Drugog svetskog rata usvaja ovu ideju. I zaista, dokle god
su postojali SSSR i Varšavski ugovor, postojalo je i takmičenje između
socijalističkog istoka i kapitalističkog socijalnog zapada.
Prosto se utrkivalo ko će više dati prava
sindikatima, ko će više skratiti radno vreme i povećati plate
zaposlenima, a besplatno školovanje i zdravstvena zaštita postaju stub
socijalne države. Ovu naoko idiličnu sliku menjaju 90-te. Sa istorijske
pozornice silazi SSSR, dok je uvođenje kapitalizma, umesto obećane
države blagostanja, mimo očekivanja dovelo do otpuštanja, siromaštva i
opšteg beznađa na istoku Evrope. Zapad, međutim, nastavlja da se razvija
i cveta. Stvara se i Evropska Ekonomska Zajednica, kasnije Evropska
Unija kao simbol socijalne i pravedne ”Nove Evrope”.
Ispod ove ”idilične slike” napretka i
zamaha, na svim poljima dešavaju se međutim krupne promene.
Socijaldemokratske vlade počinju da govore nekim novim, pravoj levici
nepoznatim, jezikom. Prvo se ističe parola da nema ”besplatnog ručka”, u
prevodu, sve treba da se plati. Zatim korak po korak, počinju da se
nagrizaju do tada ostvarena prava radnika. Socijaldemokrate govore, u
svojim predizbornim kampanjama, o besplatnom zdravstvu, ali kada odete
kod lekara uvek nešto mora da se plati, socijaldemokrate su za besplatno
školstvo, ali moraju da se plate knjige, đački dinar ili školarina za
one ispod određene crte, ili bolje rečeno, kvote. Država ne zapošljava,
tvrdi se, to je protivno tržišnoj privredi, treba samo graditi
infrastrukturu?! Pa zar neko može da previdi umnožavanje birokratije
kroz sijaset agencija, direkcija, instituta itd.!
Zaključak se nameće sam. Država
zapošljava! Ali umesto radnih ljudi, stvara masu parazita koja se bavi
dužinom i nagibom krastavca na pijaci, merenjem stepena ugroženosti
ljudskih prava u preostalim socijalističkim zemljama ili brigom za prava
životinja.
Sa druge strane ideologija infrastrukture
ne daje novi proizvod, naprotiv, može da proizvede i dodatni trošak ako
se genijalni posao stoleća ispostavi nerentabilnim, što se prečesto
događa. Radničku borba se predstavlja kao lakrdija. Sa namerom se prave
zakoni po kojima sponzori (tajkuni, bogataši ili buržoazija) produžuju
radno vreme preko 8 sati dnevno, otpuštaju, sprovode robovski rad (pod
firmom volontiranja – zašto taj ”ručak” ne mora da se plati?!) sprovodi
se čak i dečiji rad (pod parolom sticanja radnih navika) a da pri tome,
nikome ne odgovaraju!
Sve pozitivne vrednosti koje baštini
istinska levica, socijaldemokrate su izopačile i zloupotrebile. Sve
moguće slobode i prava proklamuju, ali vešto zaobilaze ekonomske slobode
i prava, a bez njih nema jednakosti ljudi u pravima i obavezama. Pod
firmom odbrane prava na život, napadaju države koje propisuju i sprovode
smrtnu kaznu za korupciju ili trgovinu drogom, te ispada da su narko
bosovi i oni koji otimaju od države moralno superiorni. Zaštitu
manjinskih prava doveli su do apsurda, stavljajući u rang nacionalne
zajednice određene seksualne sklonosti. Ideje Klare Cetkin, Roze
Luksemburg i drugih hrabrih, emancipovanih žena, pretočili su u sliku
nesrećnice koja sedi u izlogu holandskih ulica crvenih fenjera.
Pravo na samopredeljenje naroda koriste
samo kada im je potrebno za razbijanje neprijatelja, mimo svih pravila i
obzira (nas su 1999. bombama najviše tukle socijaldemokrate). Protiv
nepismenosti se bore tako što iz popisa stanovništva izbace kategoriju
nepismenih.
Rasizma se gnušaju! ”Niko ne sme da se
ruga crncu u Kruševcu niti da ga bije u Londonu!” grmi britanski
premijer Kameron Strašni, ali ga uopšte nije briga kada taj isti crnac
radi za bednu platu po 14 ili više sati dnevno, bukvalno zatvoren u
nekom ilegalnom pogonu u britanskoj prestonici. Drugim rečima, niko ne
sme da te dira, dok radiš džabe, kao marva, za mog sponzora ili za mene.
Neki su čak otišli toliko daleko, da se zalažu za produženje radne
nedelje sa pet na šest dana! Socijaldemokrate su svojom vladavinom
toleranciju pretvorili u trpljenje, rodoljublje u navijanje, politiku u
prostituciju, kulturu u primitivizam, a demokratiju u plutokratiju.
Kao odgovor na sve ovo, radnici počinju
da se bune jer su bivši zaštitnici njihovih prava počeli da im oduzimaju
ono za šta su se borili generacijama. Njihove laži su prozrene, a
rešenja za društvene probleme potpuno neupotrebljiva.
Ovaj sistem je u stvari deformisan zato
što se ne mogu u nedogled produžavati radno vreme, smanjivati plate,
povećavati porezi, umanjivati socijalna davanja i penzije, uvoditi razne
participacije u zdravstvu i školarine u obrazovanju, te članarine u
sportu, i pri tome očekivati da će radnici sa mizernim zaradama sve to
đuture, moći da plate! Socijaldemokrate su u stvari proizvele
sistem-monstrum koji nije ni kapitalizam do kraja, ni socijalizam do
kraja, nego lebdi negde u prostoru između prazne državne kase i
siromašnih radnika sa jedne, i punih džepova prebogatih pojedinaca sa
druge strane.